О књизи: 1966. / Аутобиографска приповест о Баклију (у другој Беклијевој транскрипцији) – бегунцу у егзилу – Енглезу који је живео тридесет две године међу староседелаца Аустралије, налази се пре највреднији етнографски документ. Бакли је био један од првих Европљана који је дошао у блиски контакт са аустралијским племенима у тим раним годинама колонизације копна, када ова колонизација још није у потпуности пореметила њихов првобитни начин живота. Много година је живео њиховим животом, лутао и ловио са њима, подносио сиромаштво и глад, делио њихове бриге и радости, у свему се наликовао на староседеоце и засновао породицу. Чак је потпуно заборавио и свој матерњи енглески језик. Због тога се податак који Бакли преноси о Аустралијанцима чини много значајнијим од извештаја каснијих посматрача, чак и добро обучених етнографа. Баклијева запажања о животу Аустралијанаца су истинита, али врло фрагментарна; Из његових извештаја сазнајемо врло мало о друштвеној структури староседелаца, а још мање о веровањима. Штавише, Бакли је накнадно говорио о свему што је видео и доживео само из сећања, стога у његовим причама може (а чак и да има) нетачности, а да не говоримо о празнинама. Али све ове недостатке искупљује пре свега искреност приче.